Istraživanja Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada? Stanje, problemi i perspektive gradskog načina života, mentaliteta i ponašanja stanovnika Valjeva Dr Radovan Marjanović

podnaslovi } Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada? 1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet 2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta 3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta 4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta 5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

Pojave koje smo istraživali kao osobine gradskog mentaliteta, gradske kulture i gradskog temperamenta (kao „rezultante niza socio-kulturnih, etničkih, regionalnih ili izmešanih internacionalnih osobina”), tesno vezane sa gradskim načinom života, predstavljaju zajedničko svim gradovima, svojstveno gradu kao tipu naselja, „slojeve duhovne prirode” koji zajedno sa „materijalnim artefaktima” i tvore grad. Bez obzira što „nijedan grad ne poseduje iste oblike gradoživljenja”. Otuda nema govora o održivosti onog što zastupaju ljubitelji „valjevskog duha”: da je gradski mentalitet-mentalitet stanovnika određenog gradskog naselja, tako da u Valjevu može biti drukčiji nego u Šapcu ili Užicu! Međutim, „urbana kultura sama za sebe ne postoji. Ona postoji samo ukoliko postoji urbano društvo” (Pušić). Razlike u uslovima života stanovništva grada i sela koje su se dugo povećavale, postepeno se smanjuju, ali to nije ohrabrujuće! Nažalost, kako pokazuje i naš Prvi deo, više pogoršavanjem uslova gradskog, nego poboljšavanjem uslova seoskog! Kvantitativni ali ne i kvalitativni rast i niski standardi urbanog načina života u velikom broju naših gradova zbog masovnih migracija seoskog stanovništva (Ksenija Petovar), na taj način se dodatno reprodukuju. Tranzicija u tom pogledu nije donela značajne promene. (Zbog toga ni odgovarajući naučni nalazi, nisu zastareli.) Naprotiv, raslojavanje i propadanje tradicionalnih srednjih slojeva, kvalitativni rast i urbano, dalje smanjuju. Zato se povremeno treba vraćati Prvom delu (možda je trebao biti i veći!), ali ponavljamo da urbanog društva nema i bez ovih osobina, stanovnika urbanog naselja.

Činjenice do kojih smo došli ukazuju na niz zabluda i stereotipova, čak mitova, o Valjevcima i nekim kategorijama Valjevaca. Prva zabluda je uverenje u njihovu jedinstvenost i posebnost, čime se prikrivaju polne (mnogo češće i veće nego što smo naglašavali!), slojne, uzrastne, obrazovne..., razlike unutar dotične prevashodno teritorijalne grupe. (Na širem planu i sa još većim političkim implikacijama, to je uverenje da zajednička nacija i religija potiru sve socijalne razlike.) Ostaje mnogo šta, na primer slojne razlike, kojih i u današnjem selu pa i prigradskom naselju, imamo mnogo manje nego u gradu kao heterogenom naselju. A sa slojevima, na terenu smo brojnih važnih razlika. Sve korišćene grupacije ili segmenti nisu i posebni društveni slojevi, ali donekle za sve važi ono što važi za slojeve: da se međusobno razlikuju prema interesima, stilu života, klasno-slojnoj (odnosno grupnoj) svesti, i prema vrednosnim orijentacijama. Sve te karakteristike proizilaze iz njihovih posebnih društvenih položaja (Mihailo Popović). Njihovo zajedničko postojanje i susretanje unutar grada, i stvara gradski mentalitet i kulturu, „gradski život”, koji uopšte nije jedinstven. Obraćanje „svima” ne dolazi u obzir, čak i kad je u pitanju jedna grupacija! Zadovoljstvo i nezadovoljstvo „Valjevom”, međusobno se jako razlikuju. Očekivanja, takođe. Na osnovu naših nalaza, otuda je opravdano pitati šta očekuju od grada u budućnosti: gradsko, ili samo reprodukovanje sadašnjeg, pomalo palanačkog i poluseoskog? Gradsku infrastrukturu po pomenutom ili po teorijskom, građansko ili nacionalno društvo?

Mit i to opasan mit, jeste verovanje da se građaninom postaje „automatski”. Život u gradu ne garantuje gradski život, mišljenje, osećanje i ponašanje, mentalitet onih u gradu nije nužno gradski mentalitet! Pošto se urbani način života i urbani način mišljenja uzajamno potpomažu i „proizvode”, svako plansko uticanje na jedno, plansko je ili neplansko uticanje i na drugo. Niska opšta kultura, neobaveštenost a osobito egalitarizam, čine malo verovatnim stvarno poboljšanje načina života. Za njega nije dovoljno samo obezbediti donacije i kredite, i odgovarajuću elitu. Neophodan je i industrijalizam, koji ne nastaje stihijski i industrijalizacijom. (Da nastaje, imali bi ga odavno.) Negovanje kulture, ali i one kosmopolitske, univerzalne, elitne..., nauke i filosofije, duhovne kulture koja se ne svodi na religiju, pozitivno se odražava na mnogo šta. Nikako samo negovanje lokalnih kulturnih manifestacija tipa „svetopreobraženjskog sabora frulaša”, sa krajnje neukusnim plakatom na kome stilizovani i umnoženi svetac („Od viška, glava ne boli!”), svira frulu. Ambicija da Lelić postane „duhovni centar Srbije” tako da se za Valjevo kaže kako je „u neposrednoj blizini Lelića”, idu na ruku i sklonostima koje ni najmanje nisu savremene. Ali zato su zabrinjavajuće, i opasne za vitalnije vrednosti od onih koje predstavljaju demokratizacija i modernizacija! Automatizam ili uvreženo mišljenje o apsolutnoj povezanosti veličine grada i kvaliteta gradskog sadržaja grada (tako da su svi Valjevci automatski više građani od svih Mioničana), iskustvo ne potvrđuje. I nikako ne treba isključiti mogućnost prisustva „gradskog mentaliteta” izvan grada, odnosno na selu! Uostalom, ima istine u starom sarkazmu na račun „čišćenja sela” odlaskom onog što u njemu ne valja, u grad... I zbog nekritičkog veličanja grada, onog „Selo hvali, a u gradu živi!”, nema povratka na selo dela gradskog stanovništva, onog koji i te kako ima gde i na šta da se vrati! Ponavljamo da se podrazumeva niz nepoželjnog u gradu uopšte i u gradskom mentalitetu posebno (detaljan spisak iznosi Zdravko Mlinar), tako da ovde urbanitet uzimamo samo kao poželjno i superiorno ruralnom, malograđanskom i prigradskom. Njegove slabosti (ilustracije radi, Niče je primetio da toliko slavljena tolerancija može biti i nesposobnost da se kaže „da” ili „ne”!), ostavljaju se po strani. Ovo je normativna koncepcija urbaniteta a ne faktička, koja se u Valjevu (i drugde) dosta udaljava od normativne!

Mladi kao homogena celina, nužno progresivni i motor modernizatorskih i demokratskih promena, takođe su mit. Pored (za mnoge iznenađujuće) veće urbanosti devojaka-učenica i studentkinja, prisutna je vidna sklonost retrogradnim pojavama kod njihovih drugova, dodatno „nezgodna” pošto su skloniji učešću u javnom životu! (Ono što znamo iz drugih izvora, recimo, o maltretiranju mladića obolelog od cerebralne paralize u Paraćinu od strane vršnjaka, i odobravanju drugih mladića, pokazuje da ima i goreg od „retrogradnog”.) Penzioneri takođe nisu homogena celina, i činjenice ne opravdavaju njihovo olako diskvalifikovanje kao konzervativnih, „levih smetala”, i slično. Zaposleni sa visokom spremom, „stručnjaci” kao elita kadra da nas izvede iz svih teškoća, nisu onakvi kakvi misle da su i kakvima se neopravdano zamišljaju. (Kod nas kasni sve osim nesreća, pa se još uvek održava drugde davno odbačena tehnokratska ideologija.) Oni i privatnici, pripadnici slobodnih profesija, lokalna inteligencija i lokalna intelektualna elita, deo su lokalne simboličke elite koja vrši presudan uticaj ne samo na masu, nego i na ostalu elitu! Zato bi bilo jako korisno sklopiti njihov „mozaik”, od svega što smo našli i izneli o njima. (I što se zna, na primer, o njihovom materijalnom stanju i nemogućnosti da, kao nekada, troše na knjige i časopise, odlaze na skupove i simpozijume. Naravno, pod uslovom da to stvarno žele.) Otuda stalno, „dežurno” upozorenje: istraživanja i brojke ne opravdavaju optimizam! Naprotiv, pogledajmo nalaze na račun mladih a pogotovu na račun elite, poslovne i intelektualne! Da napravimo izuzetak od pravila neupuštanja u pitanje da li su Valjevci nekada bili više ili manje građani: čini li današnja elita išta uporedivo sa Valjevskim dobrovoljnim društvom za teatarsko predstavljanje (prva priredba 1860!), Društvom čitaonice valjevske (1868!), Stolom dvanaestorice ili Društvom za ulepšavanje Valjeva? A današnja omladina uporedivo sa Omladinskim klubom intelektualnog rada (osnovan 1924), sa bibliotekom, čitaonicom, predavanjima i književnim večerima? Jasno je da vremena menjaju sadržaje, ali zar za ono što pomenuti nazivi označavaju, danas ne može da se nađe neki sadržaj? Pre toga, zar ti nazivi zvuče prazno?

Činjenice ukazuju da je mit i uverenje kako je dovoljan „povratak korenima”, ili onom što nisu stigli da unište fašisti i komunisti. Da li je Valjevo (bilo koji naš grad!), uopšte bilo takvo da se moglo „poseljačiti”? Razlike u uslovima života stanovništva grada i sela, koje su se dugo povećavale, postepeno se smanjuju. Nažalost, kod nas više pogoršavanjem uslova gradskog, nego poboljšavanjem uslova seoskog! Kvantitativni ali ne i kvalitativni rast i niski standardi urbanog načina života u velikom broju naših gradova zbog masovnih migracija seoskog stanovništva (Ksenija Petovar), na taj način se dodatno reprodukuju. Razlozi nedostajućeg urbaniteta druga su stvar i posebno pitanje, oni mogu biti endogeni i egzogeni, rezultat lokalnih događaja i širih. Ali nema govora ni o nekadašnjem „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i razrušili sve!”, niti o današnjem da smo imali sve, ali su ga onda razrušili komunisti... Izgradnja i jačanje gradskog, nije povratak nekadašnjem gradskom nego približavanje današnjem i drugde znatno više postojećem, gradskom. A pogotovu nije ono što se kod nas opaža svuda: neselektivno prihvatanje nesocijalističkog i antisocijalističkog.

U svetlu iznetih nalaza, treba posmatrati prigovor koji će nam sigurno biti upućen zbog ovolikih „kritičkih primedbi” na račun Valjevaca. I da nije tih nalaza, u Valjevu i drugde mit je ili zabluda često uverenje da treba bezrezervno voleti svoje mesto, tako da je svako ukazivanje na ono što u njemu nije baš dobro, znak „odsustva ljubavi”, čak „mržnje”. Ljubav nije slepa, slepa je zaljubljenost („zaćorenost”, što bi rekli naši stari). Ljubav želi i da poboljša ono što voli, čemu prethodi njegovo viđenje! Zato je tačno: Radije slep, nego zaslepljen! (Niče). Sa napuštanjem takve „ljubavi” ide i napuštnje kod nas obavezne „obaveze na optimizam”, u korist obaveze na realizam. Ne iz fatalizma, pesimizma, „rođenog baksuzluka”, već na temelju tvrdoglavih i brojnih brojki. Njihovo iznalaženje i uvažavanje, može biti i poslednja ili prva reč našeg istraživanja!

Najviše pažnje treba pokloniti nalazima koji omogućuju prognoze, na političkom i kulturnom planu. (Svakako i ocene, osobito „gradskih otaca” i službi, planova i projekcija. Oni bi morali da neguju i jačaju gradsko, a ne malograđansko i poluseosko.) Osobito na račun učenika i studenata, i ne samo zbog toga što su oni „sutrašnjica” ili što će, ukoliko im je urbanitet važan a ne nalaze ga dovoljno, odlaziti. U pitanju je i to što su valjaniji uzorak ukupne učeničke i studentske populacije od ostalih, osobito zaposlenih sa osnovnom ili višom školom. Naravno, tu je još mnogo šta, koje neko može iskoristiti a neko drugi pokušati da spreči. Na primer, igranje na lokalističku kartu (od koje je put ka nacionalističkoj prav i ravan), sigurno se isplati, što nije slučaj sa mnogo korišćenom kartom „svoje države”! Multikulturalnost gradske sredine (makar u obliku sinteze nacionalne i svetske ako ne i višenacionalne i svetske), dobra je prepreka lošem regionalizmu. (Prenaglašenom lokal-patriotizmu, ili lokalizmu. A Rejmon Budon kaže da nema razvoja, ukoliko je tržište lokalno!) Nedovoljno gradsko u mentalitetu uz nedovoljno gradsko u načinu života, otežava prodor modernog i pozitivno urbanog na selo, a olakšava dolazak seljaka ali i njihovo ostajanje seljacima. Gradski stil života referentni je stil sela, ali šta ako seljaci nemaju dovoljno „pravog” gradskog stila da upoznaju i prihvate? Šta ako se došljaci u grad ne suočavaju sa potrebom adaptacije, ili se ista svodi na beznačajno? (Na ulično osvetljenje, koje sve više prodire i u ravnija sela!) „Kraj sela” (Mandras, 1958), kod nas je, iz oba razloga, malo dalja „perspektiva”! Najgore je što zbog stanja grada tako stoji i sa modernizacijom i demokratizacijom, građanskim društvom, vladavinom prava i institucija... Uz elitu kakvu imamo i nepoverenje u „organe” i partije, bliža perspektiva je dosadašnje i sadašnje stanje, mrtvilo koje vrlo lako mogu zatalasati retrogradne pojave svih vrsta! I ovaj nalaz smatramo mnogo važnijim od inače važnog a lako ostvarivog, kompletnog odgovora na pitanje koja je grupacija najviše a koja najmanje urbana, ili heterogena toliko da je teško reći kakva je...

Na kraju, da ponovimo i naglasimo: tabele sadrže više nego što smo analizom i zaključcima obuhvatili! Osobito je korisno (a nije teško), napraviti „sliku” svake grupacije. I ne samo po stepenu njene urbanosti! Naravno, tada treba znatno više konsultovati odgovarajuću literaturu, osobito „Društvene slojeve i društvenu svest”, i „Srednje slojeve u Jugoslaviji”.

Literatura:
Boudon R., Lazarsfeld P., Le vocabulaire des sciences sociales. Conceptes et indices. Mouton & Co., Paris-La Haye 1965; Hillmann K. –H., Njoerterbuch der Soziologie. Kroener Verlag, Stuttgart 1994;Vujović S., Sociologija grada. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1988; Gidens E., Sociologija. Ekonomski fakultet, Beograd 2003; Dictionaire de Sociologie. Par. J.Sumpf et M. Hugues. Larousse, Paris 1973; Društveni slojevi i društvena svest. Centar za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd 1977; Encyclopedie de la sociologie. Larousse, Paris 1975; Marjanović R., Nekadašnje selo, ili stvarni grad?, Kolubara 46, Valjevo, februar 1998; Milošević B., Modernizacijski potencijal urbane multikulturalnosti – s onu stranu regionalizma. Sociološki pregled 20001/1-2; Mlinar Z., Jedinstvo suprotnosti u urbanističkom i prostornom planiranju. Sociologija 1979/1-2; Mrkšić D., Srednji slojevi u Jugoslaviji. IIC SSO Srbije, Beograd 1987; Nemanjić M., Stilovi života u velikim gradovima i kulturna komunikacija. Sociološki pregled 1988/1-2; Petovar K., Postoji li „urbana kriza” u Jugoslaviji? Sociološki pregled 1984/3-4; Pušić Lj., Urbana kultura: osnova održive multikulturalnosti. Sociološki pregled 2001/1-2; Sociološki leksikon. Savremena administracija, Beograd 1982.